ako se osjećaš nakon svega što ti se desilo?
- Sad sam dobro, bogu hvala. Počeo sam da pokrećem desnu nogu i presrećan sam zbog toga. I ljekar je zadovoljan mojim napretkom.
Kako uspijevaš da budeš pozitivan u cijeloj ovoj situaciji? Sve vrijeme si nasmijan…
- Trudim se da budem raspoložen i nasmijan, jer da sam negativan, ne bi sve ovako dobro funkcionisalo i mislim da ne bih napredovao… Nije lako, ali za sada psihički sve dobro podnosim. I ljekari su mi rekli da je ključ uspjeha u pozitivnom stavu. Ja ih slušam.
Da li na godinu koja je za nama gledaš kao na najgoru ili ipak misliš da ti je više donijela nego oduzela?
- Kao na najbolju godinu. Dobiću sina! Marina je trudna, tako da je to za mene najvažnija i najvrednija stvar koja mi se desila u 2018. Sa druge strane, zahvalan sam bogu što me je sačuvao i danas sam tu, sa vama. Preživio sam. Desilo se šta se desilo… Šta da se radi? Idemo dalje i to ostavljamo iza sebe.
Koje si pouke izvukao iz ovoga? Da li ćeš se promijeniti?
- Ništa više neće biti kao prije. Neću više živjeti kao što sam živio.
Znači, kafane su prošlost za tebe?
- Ma ne, kafana je moj život. Ja moram da pjevam, a pjeva se u kafani, ali ću pripaziti šta radim i s kim se družim. Više neće biti lošeg društva, a mnoge druge stvari ću riješiti u svom životu. Sve je to mašinerija u koju upadneš i samo toneš, a ja ću se lagano izvući iz svega.
Da li sada znaš ko su ti prijatelji, a ko nisu?
- Nažalost, moralo je ovako nešto da mi se desi da bih shvatio. Sad znam. Oni koji bi trebalo da budu tu, tu su, pored mene. I hvala im na tome. Sada sam vidio ko su mi pravi prijatelji, kolege, ko nije ljubomoran, ko je pravi čovjek…
Razmišljaš li o pjevanju?
- Nedostaje mi pjesma, nedostaje mi i pjevanje. Jedva čekam da uzmem mikrofon u ruke.
Ko ti najviše nedostaje, kada si na neki način izolovan od svijeta?
- Moja kćerkica Lorena. Čujemo se svakodnevno, ali je još nisam vidio. Mnogo mi nedostaje.
Šta ćeš joj prvo reći kad je vidiš?
- Nemam pojma, mislim da ću prvo samo da je grlim, dugo…
A šta joj kažeš kad se čujete? Da si na putu?
- Prvo sam joj govorio da sam na putu, dok sam još bio u bolnici. Kada je počela da me pita: „Kad dolaziš?“, pošto je očekivala da odem po nju, morao sam da joj kažem da sam se vratio s puta, ali da sam povrijedio nogu. Tražila je i da joj pokažem povrijeđenu nogu tokom video-poziva, što sam i učinio. Odmah me pitala: „Tata, je l’ cujila krv?“. Ne bih volio da ikad sazna šta mi se zaista dogodilo, mala je, povrijedilo bi je.